26.07.2012.

Ostaje mi to što se još.... volimo?

Moj jastuk je opet natopljen suzama, a ja večeras ne znam ni šta mi se desilo. I sreća, i tuga, i uzbuđenje, i žaljenje - sve emocije koje postoje, ujedinile su se večeras. I pobijedile su me, ako se mojim porazom smatraju one suze, jecaji, molbe Onom Gore da ovaj put samo malo okrene stvari u moju korist i da konačno sve krene onako kako treba, iako više ni sama nisam sigurna kako i šta mi ustvari treba. Ne znam šta mi treba, ali sigurno znam šta mi ne treba. Ne treba mi da se on ljuti na mene zbog sve i jedne sitnice, zbog sve i jedne gluposti koju izgovorim iz ovih ili onih razloga. Zaboga, je li bitno ko razumije tekstove Balaševih pjesama ili slika na televizoru u njegovoj sobi? Njemu očigledno jeste, i priznajem da sam se počela umarati od ovog da moram dobro paziti kad ću, šta i kako reći. Ponestaje mi strpljenja, po prvi put s njim, i ako ćemo iskreno, bojim se toga. Kad sagledam sve, pomalo su mi nerealna očekivanja mojih drugarica da ćemo on i ja na kraju opet završiti skupa. Jer nećemo. Jer to.. To je nemoguće. Šanse za našu vezu su jednake šansama da Lotta ostavi Alberta i ode sa Wertherom, dakle, ne postoje. I istina, boli me to. Što ja više nikada neću biti onako oficijelno njegova, a njegova sam više nego što ću ikada biti ičija, ali bolje je i to nego da vjerujem u laži. Ona kaže da nas vidi za nekoliko godina, skupa, da me vidi u bijeloj haljini kako stojim pored njega. Najviše od svega boli što sam jednom i ja bila spremna vidjeti nas ispred matičara, zapravo, bila sam s njim spremna uraditi odmah, bez ijednog sekunda čekanja. Zaboga, našoj djeci sam u glavi već smislila imena, i teško je. Kada skontam da će nekad, u budućnosti, moje muško dijete možda nositi njegovo ime. I ubila bih se kada pomislim na to, ali znam da je tako. Jebeš ga. Nemaju baš sve ljubavi sretan kraj. Naša ljubav jeste bila velika, ali očigledno nije bila prava. A možda je bila i prava; samo u pogrešno vrijeme? Ko će znati.. Umorna sam već od ovih nagađanja. Idem da srastem sa boli glavnog junaka romana kojeg sad čitam dok sviće još jedna zora.. Još jedan dan bez njeg s njim. I ne znam, ne mogu skontat što mi se sve vrijeme dok kucam ove budalaštine po glavi mota Saša Matić i onaj stih Ja imam prošlost, ti imaš budućnost, snovi su između. Valjda zato što je to jebena istina. Jedna jedina. Jebeš ga.