03.09.2012.

Voleli smo nekad iste stvari, proleće i pesme.

Danas se uvukla u mene neka čudna sjeta... Toliko toga mi fali. Ljudi, situacije, dani. Ne mogu vjerovati da je stvarno prošlo deset godina. Strah me je i pomisliti šta će se tek desiti u narednih deset, a prečesto se u posljednje vrijeme uhvatim da razmišljam o tome. Eto, prije deset godina, ne bih ni pomislila da ću imati ovakve dane. Danas je jedan od onih dana kada bolujem za djetinjstvom. Pa mi fali igranje pod stablom starog oraha. I bacanje grudvi, i velika tarasa, i bračni krevet na kom smo iako mi nikada nije bilo jasno kako, spavali nas šestero. Fali mi tetkovo krilo, i da mi kaže da sam njegova cura. I da naredi tetki da mi napravi čupavce jer sam plakala, i da mi kupe Coca Colu jer ja nikada nisam mogla piti njihovu vodu (k'o da ima razlike između vode, al' eto). Hoću da sam dijete. Neću da izlazim sa svojim drugaricama u klubove, hoću da me oni pokupe iz kreveta i da me onako u pidžami odvedu u kafić u kom me znaju svi konobari, u kom se niko ne ljuti kad razbijem čašu. Ne znam kad se sve ovako okrenulo. koji je trenutak bio presudan, u kom smo se razdvojili. Kada smo to odrasli? Ja ne mogu vjerovati da je on sada tako daleko, i da jučer nije bio s nama, dok smo slavili jedan novi život, jedan novi par, jednu novu kuću. Ne mogu vjerovati da je ona opet s njim. I da je ovaj put čini sretnom. Da ne dođe do zabune, sretna sam zbog nje. Ona je neko uz koga sam odrasla, i uvijek će me njena sreća radovati. Ali kada vidim da su se svi oni pomakli sa svojim životima, dođe mi da, kako kaže Aleksandra, zgazim sve i da pođem bilo gdje sa bilo kim. Jer ja nisam sigurna da ću tebe moći čekati deset godina. Strpljenja mi ponestaje. Moji živci više ne podnose čekanje. Nije lako, lijepi moj. Slušati njih kako pitaju za tebe, i zanemarivati sva pitanja. Ili pak pričati, ali se pretvarati da mi je potpuno svejedno. Kada moja poruka ostane bez odgovora. Kada govorim da ne razumijem ljude koji dopuste da ih neko u potpunosti promijeni, a kada znam da to ustvari znači da ne razumijem sebe, jer sam tebi pustila da me promijeniš. Kada uzmem tu mrvicu u naručje. Ne znam što me to maleno zlato toliko podsjeća na tebe, jer nisam sigurna ni da li sam ti uopšte u svoj onoj frci i rekla da je rođeno moje mezimče. Ali gledam jučer u one njene okice i tresem se, nemoćna da je pridržim kako treba a kamoli da joj pričam sve ono što se očekuje od mene da joj kažem. Pa se izmotavam, i pružam je strini, a ja bježim u wc. Gledam se u ogledalu i zamišljam te tu negdje. A neću. Neću da razmišljam o tome kako bi se ti divno slagao sa svima njima. Kako bi te tetak volio. A neću jebote da radim to sa svog života. Da kontam ono, šta bi bilo da je bilo. Nije bilo, i Bože moj. Kako sam ja glupa nekad. Divim se svojoj gluposti, kunem se! Što se sve mora završit s tobom? Šta je to u tebi tako posebno? Nije fer.