09.09.2012.

Ja nikad neću moći tamo neke druge oči kao tvoje voleti. Ja nikad neću moći tamo neke usne kao tvoje ljubiti.

Cijeli dan mi jedna slika u očima. Malo pjegavo čudo najljepših smeđih očiju. Naše nerođeno čudo tvojih očiju, koje je trebalo i koje bi sigurna sam bilo najvoljenije biće na svijetu. A nije nam se dalo. Da ostvarimo snove. Da budemo sretni. Ma dobro, ti možda i jesi sretan. Ne mogu i ne želim te kriviti za to. Ali pamtiš ti. Ono od neku noć mi je pokazalo da se još uvijek sjećaš. Samo što se ti znaš nositi sa svim našim uspomenama, a ja ne. Ja ti se, blesava kakva jesam, još uvijek nadam. I poslije snova iz kojih se budim poluuplakana i sva u znoju, pišem ti poruke za koje znam da ih nikada neću poslati, jer znam sebe. Neću ja nikada pustiti da ti vidiš koliko sam slaba na tebe. I poslije svega. Na sve što je bilo tvoje. Naše. Ovi dani mi nose neku čudnu tugu, i neka mi prosti Bog što tuđu sreću koristim da isplačem barem djelić ove svoje tuge. Nekada pomislim da nemam pravo biti tužna. Pored svega što ja imam, a drugi nemaju. Eto, mi smo sinoć izašle na narodnjake, smijala sam se njima kada su se penjale na sto, i dizala sam čaše u tvoje zdravlje dok su one govorile da je čudno to što te nema tu, jer je ipak to više tvoja teritorija nego što će moja ikada biti. I na vrhuncu večeri, koji je bio baš kada je bend, gle čuda, svirao našu pjesmu, ja sam se okretala oko svoje ose. Gledam u sve one ljude, u osmijehe na njihovim licima, razmišljam o tome koliko ih zapravo volim, i koliko mi je drago što ih imam. I onda, klik. Još jednom se osvrnem oko sebe i skontam, jebote, pa samo jedan dio fali da bi slagalica mog života bila upotpunjena. I to onaj s tvojim likom. Znaš kako kažu, čudno je kako nam malo treba za sreću, i kako nam uvijek to malo nedostaje.