05.10.2012.

Samo budi tu, uz tebe ožiljke ne brojim.

Dan po dan i hop, oktobar je već tu. I lijepi su ovi dani. Ja idem s kafe na kafu, dane provodim u okolnim kafićima, pa mi kosa poprima miris duhana, ali ne žalim se. Sve u svemu, lijepo je. Osim u onim trenucima kada se nas dvije pogledamo pa zaplačemo, ili kada slučajno naiđem na jednu sliku popraćenu jednim stihom, ili kad pitaju za njega... Ne volim kad me pitaju gdje je i kako je. Ne volim kad me pitaju šta smo nas dvoje, jer u onom ništa krije se puno više nego što bi bilo ko mogao zamisliti. Ne volim kad pitaju za njega, jer ih ustvari i ne interesuje, pa me na pola priče zaustave, a to prezirem. Ne volim kad pitaju za njega jer mi je ovih dana posebno teško pričati o tome i jer mi glas drhti. Ne volim kad me pitaju za njega jer mi ovih dana nedostaje malo više nego inače, i jer imam neke čudne potrebe. Pa sam mu neku noć poslala poruku sačinjenu od hiljadu nekih gluposti koje mi sada i nemaju baš smisla. Da vam ne pričam kako sam se obradovala odgovoru koji je stigao nekoliko sekundi poslije. Tek tako kad se uhvatim kako za njeg / zbog njeg radim nešto što ni zbog kog nisam, vidim koliko mi je stalo. Još uvijek.