beats by dre cheap

Dođi, samo ovu noć kraj mene budi.

Nije on uvijek bio ovakav. Puno to ponavljam ovih dana sebi samoj, da ne zaboravim, da ne kažem nešto zbog čega ću se kajati. Jer znam da nije. Sjećam se, bila sam mala. Curica od 5-6 godina. Mama je radila jedno vrijeme duže i on je bio tu. Vodio me u luna park, svaku noć. Čekali smo mamu, išli na pizzu, na kolač, na sok. Dopuštao mi je stvari koje mama nije. Kad sam išla u obdanište, znao me je odvesti ispred obdaništa i vratiti kući jer sam plakala i nisam željela ostati. Vodio me je na utakmice skoro svakog vikenda. A poslije utakmica, išli smo kod dede. I ti vikendi su mi bili najdraži. Kad se on probudi raspoložen i pusti me da ga poljubim stotinu puta i skačem po njemu, molim ga da idemo negdje. I on ustane i idemo. Na jezero, na sok, tetki - nebitno gdje. Ali idemo zajedno. Ne znam kad se sve promijenilo. Znam da me voli, otac mi je, zaboga. Ali mi je zagorčao život. Trudim se da ne pokazujem da mi je teško. Niko iz moje okoline ne zna šta se dešava, jer ja tako želim. Tako je, kako je. To što ću se možda nekome požaliti na trenutnu situaciju sigurno neće učiniti da to bude bolje. Samo se može desiti da me neko sažaljeva, a to mi je najmanje potrebno. Bila bih sebična kad bih tražila od ljudi da razumiju. Zato prešutim. Niko ko kroz ovo nije prošao ne zna koliko je teško i zahvaljujem Bogu dragom što je tako. Jer ovaj bol... Strašan je. Ne bih ga nikome poželjela, nikada. Ja sam se okrenula u jednom momentu i cijeli moj svijet se srušio kao kula od karata. Samo tako. Suočila sam se sa životom, po prvi put na jedan ovakav način. Al' šta ću, tako je valjda moralo biti. I to ponavljam često.

behind these hazel eyes
http://ophelia.blogger.ba
24/12/2013 11:06